Poslednjih dvadeset godina, roditeljstvo je jedna od najčešćih tema u priručnicima za samopomoć, radionicama i različitim edukacijama. Roditelji su preplavljeni gomilom informacija, većinom neproverenih i retko utemeljenih na istraživanjima, osećaju se nesigurno i nekompetentno, teško donose odluke u svojoj roditeljskoj ulozi. Kao da nije bilo dovoljno što svaki roditelj, pre nego što počne da planira porodicu, dobije pregršt neželjenih saveta i instrukcija od uže i šire rodbine, kolega i potpunih stranaca. Kulturni i rodni kontekst u kome živimo u najvećoj meri dolazi do izražaja u ovoj sferi života.
Nudi se čitav opseg očekivanja i zadataka koji su često u sukobu jedni sa drugima, a stvarna podrška zajednice roditelju, najčešće izostaje. Čak se negativno vrednuje kada roditelji zatraže podršku od stručnjaka za svoje poteškoće. Kao da postoji mit o svemoćnim roditeljima, koji već prilikom začeća dobijaju misteriozne super moći da znaju uvek šta treba da rade, da donose uvek ispravne odluke i da znaju da predvide svako ponašanje, osećanje ili potrebu svog deteta
Opasnost i rizik kod ovakvih mitskih uverenja je što pretpostavljaju da roditeljski par treba rodjenjem deteta, pa i pre toga, da se pretvori u dvoglavu hobotnicu sa bar deset pipaka, fleksibilnu i mekanu, ali po potrebi odlučnu, čvrsto zalepljenu za stenu. U realnosti je teško realizovati takva očekivanja, a roditelji se osećaju iscrpljeno i neuspešno. U medijima i društvu šalje im se poruka da drugi roditelji to mogu, što dovodi do manjka samopouzdanja kod mnogih roditelja u svoje roditeljske, pa čak i lične kapacitete, a povratno negativno utiče na obavljanje roditeljske uloge, ali i na zdravlje roditelja.
Na psihoterapiju najčešće dolaze roditelji koji su već u fazi iscrpljenosti i sumnje u svoje roditeljske kapacitete. Oni očekuju od terapeuta da iz uloge eksperta donese važne odluke umesto njih ili ponudi konkretna i trajna rešenja za probleme sa kojima se suočavaju. Prve seanse su uglavnom obeležene psihoedukacijom o terapijskom procesu i postavljanju realnih ciljeva terapije.
Roditelji retko kad navode da je povod dolaska na terapiju zato što se ne osećaju dobro u svojim roditeljskim ulogama. Gotovo uvek je povod “problem” njihovog deteta/dece, za koji ne vide mogući uzrok niti rešenje i to tokom dužeg vremenskog perioda.
Navešću neke od najčešćih tema tokom razgovora sa roditeljima:
-karakteristike određenog razvojnog perioda deteta;
– stilovi vaspitanja kod roditelja;
-određivanje pravila i granica u odnosu roditelj-dete;
-moguća dobit za dete i/ili roditelja/e i/ili porodicu od konkretnog ponašanja koje roditelji vide
kao problematično
-moć roditeljskog saveza
-odnos deteta prema odraslima, vršnjacima, mlađoj/starijoj deci
-porodične vrednosti i očekivanja roditelja u odnosu na dete
-mogući rizici ukoliko se određeno ponašanje detata nastavi- npr.odbacivanje vršnjaka, manjak samopouzdanja, lošije postignuće u školi, regresija na razvojno niže oblike ponašanja, rizična ponašanja u periodu adolescencije,..
Svaka porodica je, baš kao i svaki pojedinac u okviru te porodice, posebna i neponovljiva, uz svoja pravila, uloge, vrednosti, rituale i navike. Uloga terapeuta je da upozna problem sa kojim porodica dolazi na terapiju, ali i samu porodicu kako bi najadekvatnije vodio dalji proces.
Tokom rada na problemu sa kojim roditelji dolaze, po pravilu se dođe do drugih poteškoća koje neguju problem poput nejasnih granica u odnosima, mešanja uloga roditelj-dete, uticaja bliže okoline porodice, poteškoće u komunikaciji među članovima porodice.
Iz mog profesionalnog iskustva u radu sa roditeljima, neki od najvažnijih vidova podrške roditeljima tokom terapije su:
– da neko veruje da mogu napraviti promenu,
– da želi sa sasluša i uvaži njihovo mišljenje,
-da im pruži proverene informacije o razvoju deteta,
– da ih uputi u strukturalne odlike porodice kao grupe,
-da prepozna njihove snage i resurse (porodične i individualne)
-da pruži prilike da sagledaju svoje ponašanje iz druge perspektive
-da ponudi roditeljima primer, kroz terapijski odnos, jasnog i funkcionalnog odnosa
-da omogući da terapija bude sigurno mesto gde mogu promišljati i vežbati nove oblike ponašanja.
Svaka porodica prolazi kroz krizne periode u različitim fazama životnih ciklusa. Psihoterapija nije samo vid podrške u jednom, konkretnom slučaju, koji je motivisao roditelje da se obrate za podršku i savet. Tokom terapije uvek izdvajam kao poruku roditelju da je sadašnji terapijski proces njihov zalog za budućnost, da uče decu da je poželjno potražiti podršku kada im zatreba i na koji način to mogu da urade. Iz mog iskustva, najveća dobit od psihoterapije koju roditelji navode je doživljaj kompetentnosti i vere u sopstvene potencijale i potencijale svoje porodice. Po meni su to najsnažnije super moći za porodicu koje jedan roditelj može da poseduje.
Marija Tomašević Zvizdić
psiholog i sistemski porodični psihoterapeut
